Pogled iz drugog ugla

Koliko god odlučni i samostalni bili, ne možemo da zanemarimo činjenicu da su drugi ljudi, a pogotovo oni nama važni, uvek deo našeg pogleda na svet. Da bismo postali autonomne integrisane ličnosti, neminovno prolazimo kroz različite forme uticaja drugih, prema kojima se pozicioniramo na različite načine. Neke uticaje svesno prihvatmo, neki nas nesvesno oblikuju; neke doživljavamo kao vrlo strane ili represivne, a neke kao razvojno unapređujuće.

Koliko god želeli da verujemo da smo samostalni u svom mišljenju i odlučivanju, ono je proizvod neprestane razmene između nas i našeg okruženja. Ovo najočiglednije dokazuje činjenica da mnogi razgovori koje vodimo sa drugima uključuju davanje ili traženje saveta ili mišljenja.

Koliko god želeli da verujemo da smo samostalni u svom mišljenju i odlučivanju, ono je proizvod neprestane razmene između nas i našeg okruženja.

Uvažavanje tuđe perspektive obogaćuje naš sopstveni pogled na stvari. Dok smo zaokupljeni jednim aspektom situacije, vrlo često nam se dešava da nam promakne nešto važno. Fenomen pogrešne direkcije u razmišljanju upravo govori o tome. Ako krenemo jednim putem u rešavanju problema i naiđemo na prepreku koju nikako ne možemo da savladamo, možemo dugo ostati zakopani na tom mestu. Nekada se ispostavi da nije problem u prepreci na koju smo na svom putu naišli, već smo izabrali pogrešan put. Pogrešna direkcija koju sebi postavimo može da bude vrlo uporna. Narastajuća anksioznost usled produžene frustracije smanjuje fleksibilnost našeg reagovanja, a time i šanse da iz neke situacije uspešno izađemo. Svakome se desilo da posle mukotrpnog mozganja uzvikne : ‘Pa kako se toga nisam setio!?’. Jedna od stvari koje ljudi često iznose na psihoterapiji kada pričaju o svom problemu jeste da su pokušali da ga reše na sve moguće načine, ali se ništa nije promenilo. Razlog je jednostavan, iako najčešće nije očigledan-nešto im je promaklo.

U svakodnevnoj komunikaciji perspektiva drugoga se najčešće iznosi u formi saveta i preporuka. Mnogi razgovori koje vodimo sa drugima uključuju davanje ili traženje saveta koji mogu biti manje ili više direktivni.

Odlučivanje i perspektiva drugoga

U svakodnevnoj komunikaciji perspektiva drugoga se najčešće iznosi u formi saveta i preporuka. Svako od nas je nekada dao neki ‘savet’ drugome ili se ‘posavetovao’ sa drugima oko nečega. Svi smo bar nekada doživeli da dobijemo savet koji nismo tražili, a možda i koji nam nije ni bio potreban. Mnogima je u trenutku odluke nedostajao savet bliske osobe, neke je savet prijatelja spasio od činjenja velike greške, a nekima je ozbiljno pomrsio račune… Mnogi razgovori koje vodimo sa drugima uključuju davanje ili traženje saveta koji mogu biti manje ili više direktivni.

Najdirektivniji saveti su oni koji sadrže direktnu preporuku za nešto ili protiv nečega. Ono što ovakve savete često prati je davanje informacija koje potkrepljuju takvo stanovište, pozivanje na činjenice i lična iskusva. Informisanje može biti i samostalan način davanja saveta, bez potrebe da se ukaže na konktretan izbor. Još jedan vid davanja saveta u širem smislu jeste pružanje podrške pri odlučivanju. U ovom slučaju osobi se ukazuje na način na koji bi mogla da donese odluku a ne na sam ishod odlučivanja.

Svaki od ovih načina može biti manje ili više koristan, što zavisi od konkretne situacije. Informisanje je najkorisnije onda kada postoji realan nedostatak informacija ili znanja kod osobe koja odlučuje. Odlučivanje u neznanju više podseća na nasumično pogađanje tačnog odgovora.Perspektiva druge osobe tada može da upotpuni sliku, da nam ukaže na ono što sami nismo znali ili nismo uspeli da primetimo i da nam da dovoljno informacija za donošenje najbolje moguće odluke.

Nekada, međutim, nemamo problem sa nedostatkom informacija. Često ćemo se naći u situaciji da i pored sveg znanja ne možemo da sagledamo celu sliku. Nekada je to problem sa uspostavljanjem prioriteta. Nekada jednostavno ne možemo da predvidimo ishod dovoljno pouzdano. Nekada smo u konfliktu zbog postojanja oprečnih argumenata. Ono što podršku pri odlučivanju čini vrednom jeste podupiranje ličnih resursa osobe koja odlučuje. To može biti samo ohrabrivanje da se osoba odvaži da uradi ono što je već naumila, ili ukazivanje na neke pomoćne tehnike za donošenje odluka.

Osoba koja daje savet može imati i vrlo jasan stav o nekoj temi i direktno ga izneti. Kada je u pitanju stručnjak iz određene oblasti, direktan savet o tome kako postupiti u datoj situaciji može biti potpuno opravdano zatražiti.

Svaka vrsta saveta ima i svoje zamke. Direktnu sugestiju za ili protiv nečega osoba koja odlučuje može doživeti kao udar na sopstvenu slobodnu volju i autonomiju. Kada odemo kod lekara, od njega obično očekujemo da nam prepiše konkretnu adekvatnu terapiju. Ako nam prijatelj kaže da pogledamo neki određeni film ili da pročitamo neku određenu knjigu, retko ko će u tome videti problem. Ali ako sa nekim razgovaramo o opstanku naše emotivne veze, direktna presuda sa strane će svakako izgledati potpuno neadekvatno. Zapravo, može se reći da što je odluka koju bi neko trebalo da donese od većeg životnog značaja za osobu, to je ova vrsta saveta neadekvatnija.

Informisanje je najkorisnije onda kada postoji realan nedostatak znanja kod osobe koja odlučuje Ono što podršku pri odlučivanju čini vrednom jeste podupiranje ličnih resursa osobe. Direktnu sugestiju za ili protiv nečega osoba može doživeti kao udar na sopstvenu slobodnu volju.

Ipak, neki ljudi sami traže gotove formule i recepte za vođenje sopstvenog života. Njima podela ili potpuno prenošenje odgovornosti za odluke olakšava borbu sa anksioznošću. Oni mogu doživeti trenutno olakšanje ali, na duge staze, ovaj mehanizam je regresivan i vodi sve većoj zavisnosti koja onemogućava dalji psihološki razvoj. Iako bismo svi ponekad voleli da dobijemo uputstvo za korišćenje života, naročito kada doživimo velika razočarenja ili hroničan zamor, moramo znati da u našem najboljem interesu možemo da odlučimo jedino mi sami.

Informisanje najmanje ugrožava autonomiju odlučivanja druge osobe i može biti izizetno korisno da proširi polje odlučivanja. Naravno pod uslovom da su informacije koje dobijamo relevantne. Ukoliko želimo da kupimo određenu kuću i pri tome nas zanima bezbednost i kvalitet gradnje, nećemo imati naročite koristi od arhitekte koji nam detaljno opisuje sve specifičnosti stila građevine koju i onako vidimo ispred sebe. Ljudi teško uspevaju da ne iskažu svoj stav, pa se i kroz vrstu informacija koje nam daju mogu pratiti njihova polja interesovanja, ono što oni smatraju važnim i što za njih predstavlja prioritet. Proširivanje polja informacija u tom smislu može doprineti usvajanju različitih perspektiva i uglova iz kojih se neka situacija može sagledavati.

Kada nešto ne funkcioniše, nekada je rešenje u promeni pristupa. Pristup se zapravo odnosi na to kako se određena stvar radi, tj. ukazuje na metod kojim se dolazi do određenog cilja. Kada vidimo da neko donosi dobre odluke, dobro procenjuje okolnosti i ima uspeha u otklanjanju prepreka, možemo se zapitati kako on to radi. Svi mi imamo neke ustaljene obrasce koji stoje u osnovi naše unutrašnje dinamike i kroz koje sprovodimo u delo svoje zamisli. Pre ili kasnije primetićemo da smo se našli u situaciji iz koje ne možemo da izađemo sa svojim ustaljenim šemama. Tada nam može pomoći promena pristupa. Nekada će nam novina doći sama od sebe.

„Sam svoj majstor” pristup

Uvek biti ‘sam svoj majstor’ je duži put, opravdan onda kada specifičnost situacije prevazilazi naša iskustva i nama dostupna iskustva drugih. Ali, ako uvek zadrto ostanemo pri odluci da uradimo sve sami, desiće nam se da izmislimo toplu vodu i to posle mnogo napornog eksperimentisanja. Iskustva drugih su značajan resurs za odgovaranje na naša sopstvena pitanja. Nisu sve tehnike podjednako dobre za različite ljude, i u tom smisliu njihovo nametanje se ne razlikuje mnogo od nametanja gotovih rešenja. Kritički osvrt na ono što nam se nudi je neophodan za ispravnu porocenu vrednosti koju neka tehnika ima za nas. Uz njihovo kreativno prilagođavanje samoj specifičnosti naše situacije, najveći broj prepreka na koje ćemo u životu naići može se savladati.

Iako bismo svi ponekad voleli da dobijemo uputstvo za korišćenje života, moramo znati da u našem najboljem interesu možemo da odlučimo jedino mi sami. Kritički osvrt na ono što nam se nudi je neophodan za ispravnu porocenu vrednosti koju neka tehnika ima za nas.

Veština savetovanja

Kada se bilo koji vid davanja saveta sprovodi sa punom svešču o specifičnostima osobe koja odlučuje, on se u velikoj meri po svojim karakteristikama približava onome što se događa na psihoterapiji. Kada se uzmu u obzir stvarne potrebe koje osoba ima, ciljevi koje želi da postigne, njena unutrašnja dinamika, ono što je pokreće kao i ono čime je inhibirana, onda savet dobija svoju najveću vrednost.

Možemo biti beskrajno kreativni u svojim predlozima ‘kako da..’, ali ukoliko se fokusiramo samo na zadatak, a pri tome zaboravimo sa kim pričamo, naš trud je uzaludan.

Kada dajemo mišljenje ili tražimo savet, uvek bi trebalo da imamo na umu ono na šta se pri tome oslanjamo. Ako se oslanjamo na ideju da ono što funkcioniše u našem slučaju, sigurno mora i u situaciji u kojoj je neko drugi, zanemarujemo različitost i posebnost potreba i zahteva koje u poređenju sa nama ima druga osoba. Prosto preslikavanje ponašanja nikada ne može da bude onako uspešno kao što je ono originalno. Sve ono što uzimamo od drugih moramo prilagoditi sopstvenim specifičnostima ako želimo da to postane integralni deo nas.

Da bismo na pravi način predočili osobi svoje stanovište, prvenstveno moramo biti svesni toga kako ona razmišlja. Ako osobi kažemo ono što nije spremna da čuje, ona to neće ni čuti. Ukoliko nismo shvatili koje su stvarne potrebe osobe sa kojom razgovaramo, svaki savet ma koliko dobrio zvučao neće pogoditi cilj. Nije dovoljno da znamo šta bismo mi uradili da smo u određenoj situaciji. Potrebno je i da razmislimo o tome ko se u toj situaciji našao. Ne postoje univerzalna rešenja, kao što ne postoji ni jedino i najbolje moguće. Ako pažljivo slušamo šta nam osoba zaista govori, možemo da razvijemo dovoljnu dozu empatije da sagledamo problem na način koji to ona možda još nije uspela i skrenemo joj pažnju na ono što je propustila da primeti.

Ono što naučimo veoma rano, još u periodu odojčeta, jeste kako drugi reaguju na naše ponašanje. Dete još uvek ne zna kakav smisao imaju njegova ponašanja i kroz odnos sa drugima polako počinje da uči. Ono neprestano istražuje sredinu i testira različite aspekte stvarnosti. Kroz roditeljske rakcije dete počinje da stiče predstavu o sebi, o tome šta koje ponašanje izaziva, o namerama drugih i njihovim potrebama. Drugi su ogledalo za sobu koja formira svoj identitet. Dete uči kroz sistem nagrada i kazni, kroz imitaciju modela, identifikaciju, sistem nasumičnog pogađanja i praktično u svakoj vrsti interakcije . Bitan deo interakcije jeste sistem povratne reakcije. Kada nešto uradimo, drugi nam daju informaciju o tome kako su to oni doživeli. Od dece se često može čuti pitanje: ‘A šta ti misliš o meni?’ Ovo pitanje će, u nešto izmenjenom, implicitnom obliku, ostati važno i u toku daljeg života. Osobe koje nailaze na krizu identiteta i imaju problem da integrišu različite aspekte svoje ličnosti, češće će biti zavisne od ove povratne reakcije. Čak i oni koji imaju jaku unutrašnju bazu ličnosti, uvek će ostati dovoljno osetljivi da čuju povratnu reakciju koju im šalju drugi, a koja ima ulogu testa naših uverenja o sebi u realnosti. Često se potreba da se čuje mišljenje drugoga objašnjava potrebom za ‘objektivnošću’ osobe koja posmatra sa strane i na koju naša trenutna situacija ne utiče lično. Naravno, ono kako drugi reaguju na nas jeste važna informacija, ali svakako nije ono što se može nazvati objektivnom informacijom. U sistemu socijalnih interakcija malo šta je objektivno. Tako je i ugao gledanja nezavisnog posmatrača, zapravo, pogled sa stanovišta subjektivnosti drugoga. Svi mi reagujemo iz okvira sopstvene ličnosti i nismo u mogućnosti da budemo mašine za standardizovanu objektivnu procenu. Ono što možemo je da budemo svesni svoje neminovne subjektivnosti, čime ćemo teže doći u iskušenje da je namećemo drugima.

U sistemu socijalnih interakcija malo šta je objektivno. Ugao gledanja nezavisnog posmatrača, zapravo je pogled sa stanovišta subjektivnosti drugoga. Ono što možemo jeste da budemo svesni svoje subjektivnosti, čime ćemo teže doći u iskušenje da je namećemo drugima.

Ono što je dobro da shvatimo jeste da naš sistem uverenja nije jedini i prvi ispravan, koliko god nama to zvučalo uverljivo. Da nam nije toliko uverljivo ne bismo ga se ni držali, ali isti taj doživljaj ima i svako ko dolazi iz nekog drugog sistema. Tolerancija ne znači da smo promenili mišljenje, već da možemo da podnesemo da postoji i drugačije. Posledično, prihvatanje različitosti zaista dovodi do uvida koliko su sve suprotnosti zapravo samo različiti načini da se zadovolje univerzalne ljudske potrebe.

Ako shvatimo da je naš pogled na svet zapravo samo jedna od mogućih interpretacija realnosti, otvorenije ćemo prići svemu onome što se od toga razlikuje i lakše ćemo prihvatiti da drugačiji pristupi stvarima postoje podjednako legitimno kao i naš lični.

U situacijama u kojima možemo da primetimo eskalaciju sukoba, nemogućnost rešavanja konflikata i rascep na pristalice i suparnike, koren se često nalazi u različitim vrednostima. Vrednosti su relativno stabilne dispozicije svake osobe koje upravljaju načinom na koji osoba funkcioniše, ciljevima koje postavlja i sredstvima koje za to upotrebljava. Vrednosti se odnose na poželjna ponašanja, na ono što očekujemo i smatramo ispravnim. One nas motivišu da se ponašamo na određeni način i vrše selekciju onoga što opažamo. Ljudi koji poseduju različite vrednosti zato će neminovno tumačiti stvarnost i iskustvo u skladu sa njima.

‘Tumačenje’ je zapravo ključna reč u pokušaju približavanja različitih uglova gledanja sa aspekta vrednosti. Ako shvatimo da je naš pogled na svet zapravo samo jedna od mogućih interpretacija realnosti, otvorenije ćemo prići svemu onome što se od toga razlikuje i lakše ćemo prihvatiti da drugačiji pristupi stvarima postoje podjednako legitimno kao i naš lični.