Polazak deteta u školu

Često se kaže da je polazak u školu jedna od najznačajnijih prekretnica u životu deteta. Ova rečenica mnogima deluje koliko istinito, toliko i zastrašujuće. A šta je u tome, zapravo, ’’zastrašujuće’’ i značajno? Dete je, uglavnom, relativno nesvesno toga šta će se tačno promeniti od sledećeg 1. septembra. Roditelji, sa druge strane, imaju odgovornost za pripremu deteta, usklađivanje porodične dinamike, pripremu dokumenata i prolazak kroz proceduru upisa što, neretko, stvara tenziju koja nekada može da preraste i u veliku zabrinutost.

Roditelji ovo doživljavaju kao veliki spoljašnji test uspešnosti njihove roditeljske uloge. U porodici dete stiče osnovne higijenske, kulturne i radne obrasce od kojih najviše zavisi kako će se prilagoditi školskom režimu. Pored prethodne pripreme, pažnju treba obratiti i na kontinuirano praćenje i usklađivanje sa školskom dinamikom, naročito u početnom periodu školovanja. Sa druge strane, neadekvatna priprema može učiniti da školsko iskustvo bude veoma stresno po dete i dovesti do različitih poteškoća u prilagođavanju, praćenju nastave, motivaciji i stavu prema učenju, a posledično i do stvaranja loše slike o sebi.

Priprema deteta za školu je priprema za njegovo postepeno osamostaljivanje. Zato je bitno da dete usvoji neke osnovne oblike brige o sebi.
Psiho-fizička i socio-emocionalna spremnost

Priprema deteta za školu je priprema za njegovo postepeno osamostaljivanje. Već od prvog dana škole dete će morati da se samostalno snalazi u situacijama u kojima sve do tada možda nije moralo. Do polaska u školu dete se već odvajalo od roditelja kroz sistem predškolske nastave, ali to odvajanje sada dobija značajno drugačiju formu.

Dete sada mora da navikne da relativno mirno sedi u klupi tokom celog školskog časa, prati instrukcije i ispunjava zadatke onda kada su postavljeni. To zahteva značajnu količinu fokusirane pažnje koja se ranije nije zahtevala u takvom obliku. Nov kolektiv zahteva novo prilagođavanje. Dete bi trebalo podsticati na inicijativu stupanja u kontakt sa drugim vršnjacima koje ne poznaje, kako bi prevazišlo stidljivost i bežanje pod roditeljsko okrilje. Takođe, dete treba da razume da se nalazi u kolektivu u kome ne može da dobije svu pažnju uvek i istog trenutka kada je poželi, kao što je to slučaj kod kuće.

Na odmorima, između časova, iako pod nadzorom učitelja, deca su više prepuštena sebi nego ranije. Zato je bitno da dete usvoji neke osnovne oblike brige o sebi, da bude sposobno da se samostalno obuče, da samo obavi osnovnu ličnu higijenu, da se samostalno nahrani, spakuje i raspakuje svoje stvari. Iako roditelji uglavnom imaju pregled školskog pribora i svega onoga što je detetu neophodno za praćenje nastave, dobro je podsticati ga da samo o tome razmišlja i ukaže na to kad mu je i koja sveska potrebna, da li ima dovoljno olovaka, da li je blok za crtanje potrošen itd. Dete bi trebalo učiti da prepozna i obavesti odrasle, ako oseća neku nelagodnost, glad, malaksalost, veliki umor, kada mu je suviše hladno, kada je iz nekog razloga uplašeno itd.

Iako se, u prvo vreme, najčešće nađe neko ko će dete dopratiti do škole i otpratiti do kuće, očekivano je, a i preporučljivo, da se sa tom praksom u nekom trenutku delimično ili potpuno prestane. Ovo vreme je dobro iskoristiti za uvežbavanje samostalnog snalaženja. Pustite dete da ono vodi, a vi ga možete usmeriti ako baš krene u potpuno pogrešnom pravcu. Potrudite se da mu objasnite gde je pogrešilo i predložite nešto na osnovu čega bi moglo da se orijentiše, a onda ga opet pustite da nastavi dalje. Podstičite ga da bira različite puteve. Ovim se vežba prostorna orijentacija, pa je manja šansa da će se dete izgubiti jednom kada se samo nađe na putu do kuće ili škole. Za to vreme vežbajte sa njim i nazive ulica, kroz neformalnu komunikaciju, sve u obliku igre, postarajte se da zapamti svoju adresu, broj telefona i osnovne podatke o sebi i ljudima sa kojima živi. Vežbajte sa njim pravilno prelaženje ulice, bezbedno kretanje trotoarom i vožnju autobusom.

Takođe, bitno je ukazati mu na neke rizične situacije koje ga mogu zadesiti, ali to treba uraditi sa puno takta. Nemojte mu, na primer, reći da su psi opasni, besni, ujedaju i treba ih se kloniti, ali mu možete skrenuti pažnju da ne juri, zadirkuje, ili gađa pse i da uvek pokuša da zaobiđe grupe pasa kada ih primeti. Takođe ga uputite na to u kojim situacijama, kome i na koji način da se obrati za pomoć.

Iako je sticanje discipline važan i ozbiljan zadatak, ne mora mu se pristupiti kroz neprijatno treniranje strogoće. Štaviše, deca vole pravila, pogotovo kada osećaju da i sama učestvuju u njihovom postavljanju i kada razumeju njihov smisao.

Disciplina i radne navike

Dete bi trebalo pripremiti na praćenje određene rutine koja ga očekuje od polaska u školu. Uspešno praćenje te rutine podrazumeva poštovanje nekih osnovnih pravila koja dete neće moći da menja i prilagođava svom ukusu, željama i trenutnom raspoloženju. Školski režim podrazumeva sedenje u klupi nekoliko sati dnevno, sa jasno određenim pauzama i vremenom predviđenim za rad. Takođe, podrazumeva pravovremeno i kontinuirano odgovaranje na postavljene zadatke, kako u toku same nastave, tako i u vidu ispunjavanja domaćih zadataka. Održavanje školske discipline neodvojivo je od mentalno higijenskih navika koje dete stiče kod kuće, sa posebnim naglaskom na režimu redovne i pravilne ishrane i dinamike spavanja . Sve veća zaokupljenost roditelja poslom i sve veči broj pasivnih oblika zabave koji su dostupni deci, dovode do osipanja strukture koja je neophodna u usmeravanju razvoja u ovom burnom periodu. Ako je dete gladno i neispavano, njegove bazične egzistencijalne potrebe ostaju nezadovoljene i teško se može razgovarati o motivaciji za učenjem. Ako nije naviklo da drži pažnju i poštuje pravila rada, neće uspeti da isprati školsku dinamiku, što će neminovno dovesti do zastoja u učenju, zbog čega će mu biti dosadno i osećaće se neuspešno. Discipline se često setimo tek onda kada nastupe bitni negativni efekti nedostatka iste. Roditelji nekad pokušavaju da nametnu stroga pravila i primoravanjem i sankcijama nateraju dete da se promeni. Ali, treba naglasiti da se ni disciplina ni nedisciplina ne razvijaju preko noći. Pokušaj da se na brzaka, ekstremnim merama promeni nešto što se razvijalo verovatno godinama, najčešće otvara samo nove probleme, kao što su averzivna reakcija na školu, strah, inat, povlačenje…

Iako je sticanje discipline važan i ozbiljan zadatak, ne mora mu se pristupiti kroz neprijatno treniranje strogoće. Deca najbolje uče da poštuju pravila kroz igre sa pravilima, a disciplina jeste poštovanje ugovorenih pravila. Štaviše, deca vole pravila, pogotovo kada osećaju da i sama učestvuju u njihovom postavljanju. Bitno je da dete shvati dobitak koji ima od poštovanja pravila, kao i da mu bude unapred jasno i prihvatljivo šta se desava kada se pravila ne poštuju. Dete ne treba zbunjivati nedoslednošću, bilo da se radi o popustljivosti ili naprasnim i ljutitim kaznama. Iako se ne očekuje da potpuno isti disciplinski režim važi za decu i za odrasle, veoma je bitno detetu pokazati da su odrasli dosledni i da je ono što govore, ono što od drugih očekuju i ono što čine usklađeno. Time što radimo suprotno od onoga što njih učimo, deci šaljemo suprotne poruke koje ih zbunjuju, a od kojih najčešće prevlada ona koju smo poslali samim svojim ponašanjem.

Dete bi trebalo da ima kutak koji će služiti kao njegov radni prostor. Najvažnije je da ima dovoljno svetla, mogućnost da pravilno sedi na stolici i radnu površinu bez suvišnih sadržaja koji bi odvlačili pažnju, koja tek treba da se izvežba. Ovo je važno zbog toga što će dete na ovaj način vremenom automatizovati asocijaciju ovog mesta sa radnim aktivnostima, pa će mnogo brže i lakše pristupati zadacima i završavati ih.

Formalno učenje je nešto za šta je zadužena škola. Roditelji će najbolje uraditi ako razne zanimljive sadržaje ponude deci nenametljivo, kroz igru i kroz učestvovanje u zajedničkim svakodnevnim aktivnostima.

Znanja, veštine, podsticaj razvoja kroz igru

U vreme kada se pojavljuju na testiranju za polazak u prvi razred kod školskog psihologa, deca prolaze kroz veoma brz , nekada skokovit razvojni period. Testiranje i razgovor sa psihologom daju neku opštu sliku aktuelnog detetovog intelektualnog postignuća, emocionalne stabilnosti i zrelosti, ali ih treba uzeti kao smernicu za nastavak rada sa detetom, a ne presudu o tome koliko je dete pametno. Mnoge zadatke koje u tom trenutku ne mogu samostalno da urade, deca često savladaju već nakon mesec ili dva. Ovo je period u kome deca izuzetno brzo upijaju znanja i veštine koja im se na nenametljiv način prezentuju, pa je značajno da roditelji obrate pažnju na njih kroz svakodnevne situacije u kojima se nalaze. Formalno učenje je nešto za šta je zadužena škola. Roditelji će najbolje uraditi ako razne zanimljive sadržaje ponude deci nenametljivo, kroz igru i kroz učestvovanje u zajedničkim svakodnevnim aktivnostima. Glavna smernica se uvek može dobiti od školskog psihologa koji će istaći aktuelne jake strane deteta, kao i one oblasti na kojima bi trebalo malo intenzivnije raditi.

Pažnja, opažanje prostora i detaljamogu se razvijati kroz različite oblike svakodnevnih aktivnosti u kojima dete učestvuje.

U toku šetnje: imenovanje svih predmeta određene boje koje može da uoči, ili predmeta određenog oblika

U zoološkom vrtu: razvrstavanje životinja koje lete i koje ne lete, koje su u vodi i koje su na suvom, koje jedu biljke, a koje jedu meso itd.

U prodavnici: da stavi u torbu pet velikih i pet malih krompira, da uzme dve jabuke sa gornje, a tri sa donje police; ako ne zna nazive neke potrebne namirnice, imenovati je, pa ga malo nakon toga poslati da je stavi u korpu..

U kući: postavljanje stola za vežbu orijentacije-da stavi viljušku sa leve, a kašiku sa desne strane, čašu iza tanjira, a salvetu ispod itd.

Nepravilan razvoj grafomotornih veština je, zbog češće upotrebe kompjutera i sve manjeg korišćenja olovke i papira, sve češći problem sa kojim se veliki broj dece suočava, a ne tako retko problem se nastavlja i kasnije u školovanju. Kroz različite aktivnosti kod dece, u ovom periodu je moguće razviti i poboljšati grafomotornu spretnost, što kasnije predstavlja sve veći problem.

Crtanje i bojenje: crtanje likova iz crtanih filmova po sećanju, precrtavanje predmeta različitog oblika, davanje nekoliko instrukcija istovremeno – oboj cvet crvenom, pticu plavom, kuću narandžastom itd.

Modelovanje: pravljenje različitih figurica od gline i plastelina, testa itd.

Logičko mišljenjese može podstaći raznim vežbama opažanja odnosa: šta je veće, šta je manje, da li nešto može da bude u isto vreme veće od jednog, a manje od nečeg drugog; da li se menja količina ako se menja oblik itd.

Zadovoljstvo deteta je jedan od velikih preduslova njegovog pozitivnog odnosa prema školi. Emocionalne potrebe detata se ne smeju zanemariti u korist domaćih zadataka. Treba zapamtiti i da igra ne prestaje polaskom u školu, nego se štaviše nastavlja čak i kroz školske sadržaje i sa njima prepliće.
Izbegavanje tipičnih grešaka

Učenje unapred

Roditelji, nekada iz potrebe da što bolje pripreme dete za školu, ulaze u ulogu učitelja i unapred uče dete onim stvarima koje će ono i onako učiti kada krene u prvi razred. Najčešće je to učenje pisanja i čitanja kao i računanja. Ovo je pogrešno iz nekoliko razloga. Prvo, postoji šansa da je dete u datom trenutku još uvek nedovoljno sazrelo da bi moglo adekvatno da odgovori ovim zahtevima koji će onda postati izvor frustracije i mogućeg povlačenja ili negativne reakcije prema školi. Takođe, deca koja i uspeju da usvoje ova znanja, a da ih nisu sama tražila, u školi će se suoćiti sa istim sadržajima, što će uvelikoj meri učiniti nastavu dosadnom i dovesti do gubitka interesovanja, pažnje i do problema usvajanja radnih navika. Ako dete, pak, samo pokušava i traži da nauči da čita i piše, ono to doživljava kao nastavak igre, pa i kada krene u razred sa decom koja to tek treba da nauče, najčešće će biti srećno da im pomogne u tome i prenese svoja pozitivna iskustva.

Svaki školski psiholog povremeno dobije zahtev za davanje mišljenja o prevremenom upisu nekog deteta koga su roditelji ili vaspitači procenili kao potencijalno napredno. Iako za decu koja zaista sazrevaju nešto brže od svojih vršnjaka može biti veoma korisno da krenu ranije u školu, često se ispostavi da su zahtevi za prevremeni upis neosnovani. Deca koju njihova sredina ’proceni’ kao naprednu, najčešće imaju veoma razvijeno samopouzdanje, druželjubiva su, pričljiva, imaju bogat rečnik i barataju sa puno podataka. Ipak, ono što odrasli u njihovom okruženju najčešće precene je nivo logičkih operacija kojima dete barata i koje je, i pored svih drugih upadljivih naprednih karakteristika, ipak na nivou njihovih vršnjaka. Ovaj podatak je značajno uzeti u obzir zato što bi bez tog uslova snalaženje deteta u školskoj sredini i praćenje nastave bilo veoma otežano, dovelo bi do znatno nižeg postignuća i zaključno napravilo veću štetu nego korist. Preporuku školskog psihologa bi u tom smislu trebalo uzeti kao merodavnu, bez obzira na to kako se dete ’čini’ svom okruženju.

Kada deca nisu stekla dovoljan nivo discipline, a roditelji se teško bore sa njihovom neposlušnošću ili nedostatkom entuzijazma i volje, rečju sa lenjošću, roditelji su opravdano zabrinuti da će se takvo ponašanje nastaviti i tokom školovanja. Zato nekada prave očajničke poteze, pokušajem da zastrašivanjem deteta od škole i onoga što ga tamo čeka, dobiju malo pažnje i prinude dete na poslušnost. Ovo je pogrešno, prvenstveno zato jer ne uspeva. Dete koje je naviklo da ispituje i probija granice sa roditeljima, neće dugo čekati dok to ne uradi i sa nastavnikom Ipak, u školi će ga sačekati sankcije, koje neće stvarno biti strašne kao iz roditeljske priče, ali dovoljno obeshrabrujuće da dete shvati da je škola mesto na kome ne dobija ono što želi, a onda i zaključiti da zato ni ne želi da bude na takvom mestu. Ulivanje straha se može dogoditi i nehotično, što je najčešće slučaj sa povučenom i stidljivom decom. Roditelji će nekad sa namerom da oslobode dete nastojati da mu objasne kako ’ne treba da se plaši’ kako ’nema tamo ništa strašno’ i slično. Problem je samo u tome što će mozak deteta spontano iz ovih komentara samo izdvojiti reči ’strašno’ i ’plašiti’, što če ga najčešće još više zatvoriti. Rešenje nije u tome da se setetu objašnjava kako ne treba da se oseća, već kako bi trebalo da se oseća i kakve ga stvari stvarno očekuju. Kada mu se objasni da se deca raduju polasku u školu i da tamo ima puno zanimljivih sadržaja i zabavnih vršnjaka, biće mnogo otvorenije da zaista primeti takve sadržaje.

Škola i igra

Roditelji češće osećaju nemir i nesigurnost usled predstojećih promena nego sama deca. Shvatajući školu suviše ozbiljno, dešava se da zaborave da su njihova deca i dalje deca, iako su sada i školarci. Okupirani brigom oko ispunjavanja školskih obaveza, prestaju da razmišljaju o drugim potrebama deteta, a nekad ga čak direktno ili indirektno upozoravaju na to da sada sve postaje mnogo ozbiljno. Zadovoljstvo deteta je jedan od velikih preduslova njegovog pozitivnog odnosa prema školi. Emocionalne potrebe detata se ne smeju zanemariti u korist domaćih zadataka. Treba zapamtiti i da igra ne prestaje polaskom u školu, nego se, štaviše, nastavlja čak i kroz školske sadržaje i sa njima prepliće. Dečije hobije i interesovanja koja su ranije postojala treba negovati i podsticati jer su takođe bitan faktor intelektualnog i emocionalnog razvoja i individualnosti.