Kako se uspešno svađati sa partnerom

Već sa prvim konfliktima i nesuglasicama u vezi, sve romantične predstave o ljubavi se stavljaju na neizbežan test realnosti koji najčešće ne polože. Dokazi da smo pogrešivi, da partner nije savršen ili da naš odnos nije idealan vremenom se akumuliraju i traže da se njima pozabavimo na konstruktivan način. Konflikti, sami po sebi, nisu znak da veza nije dobra, ali načini na koji se svađamo može da nam kaže mnogo o tome koliko je taj odnos zdrav i funkcionalan.

Konflikt nastaje iz nesklada. Ne svađamo se onda kada nam je sve potaman. Konflikt je znak da bar jedna strana nije zadovoljna nečim i kroz neslaganje izveštava o tome. Osobe koje ne progovore u trenutku kada osećaju nezadovoljstvo, skonije su da razviju disfunkcionalne obrasce nošenja sa problemima u vezi. One mogu da akumuliraju nezadovoljstvo do tačke kada ono postaje nepodnošljivo i potpuno razara odnos i da razviju pasivno agresivne obrasce odnosa sa partnerom, koji ništa ne rešavaju, ali lako sami za sebe postaju razlog konflikta koji eskalira. Uvremenjena rasprava nam pomaže da sagledamo problem iz perspektive drugoga.

Osobe koje ne progovore u trenutku kada osećaju nezadovoljstvo, skonije su da razviju disfunkcionalne obrasce nošenja sa problemima u vezi. One mogu da akumuliraju nezadovoljstvo do tačke kada ono postaje nepodnošljivo i potpuno razara odnos.

Često smo suviše centrirani na sopstveno mišjenje i stavove, naročito ako su se oni iskustveno pokazali kao dovoljno korisni za nas. To je razumljivo, ali to ne znači da stvari ne mogu da se posmatraju i drugačije, a da dovedu do podjednako dobrog ishoda. Čak i kada postoji bolje rešenje od onog koje smo sami našli, nekada nismo dovoljno spremni da ga vidimo, jednostavno zato što smo drugačije navikli.

Konstruktivna svađa nam može pomoći da dođemo do boljeg rešenja, ali i do boljeg usklađivanja sa partnerom. Različitim životnim pitanjima svi pristupamo na sebi svojstven način. Naša lična istorija, iskustvo i potrebe, utiču na naše poglede i očekivanja i formiraju, za nas tipičan, odnos prema sebi i svetu oko nas. U svakom odnosu sa drugima suočeni smo sa, bar donekle, drugačijim pogledom na svet. Ono što funkcioniše za nas, ne mora da funkcioniše za druge. Takođe, način na koji pristupamo stvarima najčešće nije jedini moguć, ni jedini ispravan.

Što je odnos dublji i značajniji, prihvatanje različitosti je od većeg značaja za kvalitet odnosa.Stepen u kome nas najbliže osobe prihvataju takve kakvi jesmo, velikim delom, podgreva našu slobodu da se razvijamo na autentičan, sebi svojstven način, koji dovodi do ličnog zadovoljstva. Takvi smo onda spremniji i da uvažimo i prihvatimo različitosti drugih.

Nekada nas osobine partnera mogu iritirati, razni postupci nas mogu činiti nezadovoljnima i može se činiti da nošenje sa tim aspektima ličnosti partnera zahteva zavidan stepen tolerancije i odricanja. Put svačijeg samoostvarivanja dovodi do promena koje u odnosu mogu dovesti do neusklađenosti koja ranije nije postojala, a time i do krize odnosa. Kada ciljevi, stavovi, potrebe počnu da se razlilaze, važno je ne ustuknuti pred izazovom. Uz strah od promena i poricanje krize nećemo otići daleko i može nam se desiti da ostanemo zaglavljeni, iznova i iznova se vrteći oko površnih tema i prividnih problema, što će neminovno dovesti do degradacije odnosa. Ovo nije retka pojava. Sigurno znate bar jedan par za koji možete da kažete da se stalno svađa oko jednih istih stvari koje nikako ne uspeva da raspravi. Istina je da krize mogu da razore odnos, ali, takođe je istina da se nijedan ljudski odnos ne razvija i ne napreduje bez kriza i njihovog prevladavanja. Nelagodnosti koje konflikti unose u odnos imaju konstruktivni potencijal jer nas njihovo prevazilaženje vodi do većeg sklada.

Nekada rasprave nemaju ulogu rešavanja suštinskih nesuglasica. Neki parovi ulaze u sitne okršaje zato što im je intelektualno nadmetanje,sukobljavanje argumenata i podizanje tenzije uzbudljivo i održava dinamiku njihove veze. Parovi koji imaju običaj da koriste ovaj vid ’rekreacije ’ ipak bi trebalo da budu svesni granica fer nadmetanja i da se klone niskih udaraca koji bi mogli da dovedu do iznenadnih obrta funkcije ove igre.

U svakom odnosu sa drugima suočeni smo sa bar donekle drugačijim pogledom na svet. Ono što funkcioniše za nas ne mora da funkcioniše za druge. Nelagodnosti koje konflikti unose u odnos imaju konstruktivni potencijal jer nas njihovo prevazilaženje vodi do većeg sklada
Skriveni motivi

Kada postoji izbegavajući obrazac ponašanja koji jednu ili obe osobe u vezi sprečava da uvremenjeno i iskreno razgovaraju o međusobnim nesuglasicama, često dolazi do različitih oblika pasivne borbe, koja može biti izuzetno mučna za obe strane na duži rok. Nezadovoljstvo se tada ne očitava u direktnim sukobima, već u pasivno agresivnom obrascu kažnjavanja partnera. Pošto se neizgovoreno nezadovoljstvo akumulira, a partner doživljava kao glavni krivac za takvo stanje, dolazi do stvaranja pretežno negativne slike o partneru koja se stalno iznova potvrđuje selektivnim opažanjem samo negativnih aspekta njegove ličnosti i ponašanja, čime se negativna slika i odnos prema njemu opravdavaju. Ovakvo ponašanje posledično dovodi do takođe negativnog odgovora drugog partnera, koji onda potvrđuje negativnu sliku o sebi, a istovremeno i sam gradi negativan dozivljaj drugoga. U ovakvoj strukturi odnosa, prestaje da bude važna motivacija za otklanjanjem prepreka ka ostvarivanju suštinskih potreba, već dolazi do stvaranja nezdravih sekundarnih motiva za kažnjavanjem i povređivanjem drugoga koji se ogledaju u čestim i besmislenim raspravama oko ’sitnica’, a kojima je jedini zadatak pražnjenje tenzije i potvrđivanje partnerove neadekvatnosti.

Loše navike u komunikaciji

Ludi se često svađaju na pogrešan način, ne zbog maliciozne namere da povrede sagovornika, već, jednostavno, zato što nisu razvili konstruktivne navike u komunikaciji.

Nestrpljivost, a uz nju i netrpeljivost, čest je primer lošeg obrasca komunikacije između partnera. Prekidanje partnera u pola rečenice, upadice kojima naglašavate koliko je rasprava besmislena, kako nemate vremena, kako već znate šta hoće da kaže itd. su neki od primera u kojim se pokazuje nespremnost za konstruktivan pristup. U takvim situacijama često dolazi do tačke kada bazično nepoštovanje sagovornika postaje sekundarni razlog eskalacije konflikta oko koga svađa nastavlja da se rasplamsava. Ako ne možemo da se složimo ni oko načina na koji bi trebalo da se svađamo, po svoj prilici nikada nećemo zagrebati dublje po značajnim temama koje nas se tiču.

Još jedna česta loša navika u komunikaciji je širenje teme, umesto apstrahovanja suštine. Nekad smo u iskušenju da počnemo da nabrajamo primere, taksativno navodimo sve problematične situacije kojih možemo da se setimo i, vrlo brzo, svađa se pretvori u kolekciju propusta u kojoj više niko ne može da se snađe. Nerazdvajanjem bitnog od nebitnog dovodimo do širenja teme, brzo se umaramo, gubimo iz vida suštinu i na kraju najčešće i odustajemo od cele rasprave sa osećajem uzaludno potrošene energije, što nikako ne žnači da je problem nestao.

Kada ne uzimamo u obzir emocionalni kontekst iz kog osoba nastupa, sama analiza sadržaja koji iznosi neće nas dovesti mnogo bliže razrešenju. Ista stvar se događa kada informacije primamo selektivno i fokusiramo se samo na one koje su u našoj sferi interesovanja. Kada ne obuhvatimo kompletnu sliku, svaki pokušaj da izađemo iz konflikta daće polovične rezultate.
Neuzimanje u obzir osobe koja se nalazi naspram nas i neuvažavanje njenog komunikacijskog stila, takođe je čest razlog neuspešne komunikacije. Kada razgovaramo, trebalo bi da imamo u vidu sa kim razgovaramo. Ako stvari iznosimo na način koji partneru nije blizak, ne možemo očekivati da će se razgovor uspešno odvijati. Komunikacijski stilovi mogu da se razlikuju u dovoljnoj meri da mogu da onemoguće uspešnu raspravu ukoliko ih ne uzmemo u obzir. Udaljavanje partnera se, između ostalog, događa i kada ne postoji spremnost da shvatimo kako druga osoba razmišlja, kao ni da joj približimo način na koji to mi radimo.

Obraćanje pažnje na formu i sadržaj, pre nego na emocije, je pristup koji je nezamenjiv u poslovnom svetu, ali, na ličnom planu nekada može predstavljati prepreku. Nismo svi podjednako vični davanju prigovora u neposrednom, jasnom i konciznom obliku. Takođe, veći deo partnerskih svađa ima pozamašnu emocionalnu podlogu koja često ne može da bude prorađena kroz model sredstava i ciljeva. Kada ne uzimamo u obzir emocionalni kontekst iz kog osoba nastupa, sama analiza sadržaja koji iznosi neće nas dovesti mnogo bliže razrešenju. Ista stvar se događa kada informacije primamo selektivno i fokusiramo se samo na one koje su u našoj sferi interesovanja. Kada ne obuhvatimo kompletnu sliku, svaki pokušaj da izađemo iz konflikta daće polovične rezultate.

Ono što ne pogađa samu suštinu konflikta može da posluži samo kao kratkoročni prigušivač tenzije koja se na kraju opet vraća, a sa svakim ponavljanjem postaje sve više frustrirajuća, jer predstavlja akumulaciju poražavajućih iskustava u odnosu. Srž svake uspešne rasprave je u razumevanju suštine problema koji rešavamo. Da bismo to postigli, jedna od bitnih polaznih tački je celovito slušanje, usmereno na osobu sa kojim diskutujemo.Produbljeno, na osobu usmereno slušanje, u obzir uzima ne samo ono što je izgovoreno, nego i način na koji je izgovoreno, govor tela i emocionalnu obojenost govora sagovornika. Razumevanje kompletne osobe koja stoji iza reči koje izgovara, njenih potreba i motiva, primarni je zadatak u rešavanju partnerskih sukoba. Time postižemo da do nas dopre najpotpuniji i najtačniji smisao poruke koju je partner želeo da nam uputi. Načini zadovoljavanja bazičnih ljudskih potreba mogu biti različiti, ali su osnovne ljudske potrebe, u osnovi, iste za sve.

Razumevanje kompletne osobe koja stoji iza reči koje izgovara, njenih potreba i motiva, primarni je zadatak u rešavanju partnerskih sukoba. Kada stavimo naglasak na to kako se osećamo zbog nečega što partner radi i šta u nama izaziva njegovo ponašanje, ne stavljamo ga u poziciju da mora da se brani od napada, jer zapravo ne govorimo o njemu nego o sebi
Rasprava u kojoj iznosimo svoje zamerke i neslaganje sa partnerom ne bi trebalo da se pretvori u unakrsno optuživanje, etiketiranje ponašanja drugoga i retoričko nadmetanje. Ako se partner oseti napadnutim, spontano će postati defanzivan i više razmišljati o tome kako da zaštiti sebe nego kako da reši konflikt. Doživljaj da nas neko napada izaziva ljutnju i potrebu da uzvratimo kako bismo se zaštitili. Zato je najbolje da, kada govorimo o tome šta nam smeta, govorimo iz pozicije svojih emocija. Kada stavimo naglasak na to kako se osećamo zbog nečega što partner radi i šta u nama izaziva njegovo ponašanje, ne stavljamo ga u poziciju da mora da se brani od napada jer, zapravo, ne govorimo o njemu, nego o sebi. Sa druge strane, nekim ljudima je izuzetno teško da ostave po strani defanzivan mehanizam i dožive raspravu kao sukob mišljenja, a ne kao lični napad. Osobe koje su odrastale u sredini gde se, umesto rešenja problema, uvek tražio krivac koji ga je izazvao, imaće poteškoča da sklone svoj odbrambeni štit čak i kod najdobronamernijih primedbi partnera. Kod njih je, pre svake rasprave, bitno obezbediti veći nivo međusobnog poverenja.

Iako vrlo često različiti konflikti u koje sa partnerom ulazimo imaju zajedničku osnovu i retko kada nisu, na neki način, povezani, nije uputno žuriti i pokušati sve ih povezati i rešiti odjednom. U trenutku bi to moglo da bude preveliki zalogaj . Čak i kada nam se čini da smo sami spremni za takav iskorak, uvek bi trebalo da imamo u vidu dinamiku kojom se partner rukovodi i optimalno izlaganje koje je on u mogućnosti da podnese.

Različite vrednosti i lični stilovi određuju na koji ćemo način želeti ili tražiti da ih zadovoljimo. Nekada nećemo moći da izađemo u susret partnerovom specifičnom zahtevu koji je u neskladu sa našim bazičnim vrednostima. Ali, to i dalje ne znači da je potreba koja stoji u osnovi toga stavljena van diskusije. Ne moramo, i nije poželjno, odricati se svega onoga što nas kao osobe definiše, samo da bismo udovoljili partnerovim specifičnom zahtevima. Najčešće to i ne možemo da uradimo na iskren način koji je neopterečen doživljajem zakinutosti i žrtvovanja. Takav položaj često izaziva poriv za uzvraćanjem istom merom (‘ako sam ja to uradila zbog tebe, onda ti treba da uradiš isto to za mene’) i neminovno završava raspravom o tome ko je kome i koliko ostao dužan. Prihvatanje i poštovanje međusobnih različitosti i izvlačenje maksimuma iz onoga oko čega možemo da se usaglasimo, jedino je što nas može dugoročno zaštititi od stalnog vraćanja na jedne iste teme koje nikad ne dobiju konačan epilog.