Psihoterapija parova

Romantična predstava o ljubavi

Bliskost, posvećenost i sklad u partnerskim odnosima, suprotno idealističkim shvatanjima, nikad nije bilo lako dostići. Romantična predstava o ljubavi, kojoj su ljudi često skloni, stvara velika očekivanja od idealnog odnosa sa ’’onom pravom’’ osobom zanemarujući nesavršenost i pogrešivost svakoga od nas. Suočavanje sa stvarnim poretkom stvari je često dramatičnije kod onih koji mu se više opiru. Iako su početna zanesenost, obožavanje i odsustvo problema karakteristični za većinu partnerskih odnosa koji su u začetku, takva slika ne opstaje večno. Drugim rečima, romantičnu predstavu o ljubavi i vezama kad tad pregazi par prljavih čarapa ostavljen van korpe za veš.

Romantična predstava o ljubavi stvara velika očekivanja od idealnog odnosa sa ’’onom pravom’’ osobom zanemarujući nesavršenost pogrešivost svakoga od nas. Iako su početna zanesenost, obožavanje i odsustvo problema karakteristični za većinu partnerskih odnosa koji su u začetku, takva slika ne opstaje večno.

Kada dođe do prvih poteškoća u partnerskom odnosu, ljudi često umeju da zanemare problem i nadaju se da će on spontano nestati. Ono što se dešava je upravo suprotno, pa se nerazrešeni problemi akumuliraju dovodeći do krize odnosa. Očekivanje ili čak obećavanje da će stvari od sad biti bolje i drugačije, bez ikakve elaboracije samog problema, česta je pojava među parovima kod kojih zatim nezadovoljstvo dostiže tačku u kojoj se dovodi u pitanje održanje same veze. Čini se da je često potrebno dostići tačku ključanja da bi osobe shvatile da problemi u odnosu postoje. Krize u partnerskom odnosu mogu nastati iz više razloga, a neki od najčešćih su:

  • Neverstvo
  • Fizičko ili emocionalno zlostavljanje
  • Adiktivno ponašanje (alkoholizam, narkomanija, radoholizam itd.)
  • Specifično životno razdoblje jednog ili oba partnera (kriza srednjih godina, menopauza itd.)
  • Nedostatak veština komunikacije i rešavanja konflikata
  • Ekonomski problemi
  • Problemi na seksualnom planu
  • Različiti životni putevi i očekivanja od veze

Česte zablude i strahovi vezani za psihoterapiju parova

Česta briga parova koji razmišljaju o obraćanju za psihoterapijsku pomoć jeste pitanje postavljanja terapeuta u odnosu na svakog od njih pojedinačno. Mnogi ljudi imaju ideju da će biti podvrgnuti prosuđivanju stručnjaka koji uvek zna bolje i koji će odlučivati o tome ko je u pravu i ko je kriv ili bar čija je krivica veća, a čije je stanovište ispravnije. Štaviše, partneri nekada mogu i insistirati na obraćanju za stručnu pomoć jer su uvereni, ili se bar nadaju, da će terapeut potvrditi njihove hipoteze, a drugoga uveriti da greši. Osobe koje su sklonije problemima sa samopouzdanjem, osećanjem krivice i samoprebacivanjem pre će strepeti od mogućnosti da budu osuđene, pa će se često izbegavati traženje pomoći. Strah od konačnog napuštanja se nekad povezuje sa predubeđenjem da će terapeut možda zauzeti osuđujuć stav i time navesti drugoga da zaključi kako je razlaz jedina dobra odluka. Osobe koje su preplavljene krivicom, često imaju i ideje da će njihovo konačno razotkrivanje u terapiji doprineti razdvajanju koje one ne žele. Ako se očekivanja vezana za terapeuta-sudiju i ostvare, to je siguran znak da terapija nije pošla u dobrom smeru. Psihoterapeut nije tu da bi izigravao sudiju niti da bi zauzimao strane. Ono što se dešava u partnerskoj dijadi posmatra se kao rezultat interakcije dvoje ljudi, a ne kao problem jednog od njih. Cilj psihoterapije, u ovom slučaju, nije podsticanje dobrobiti bilo koga pojedinačno, nego postizanje večeg zadovoljstva u međusobnim odnosima.

Iako parovi dolaze na psihoterapiju upravo zato što su odlučili da probaju da prevaziđu probleme zajedno, to ne znači da je time stavljena tačka na mogučnost razilaženja. Konačna odluka o tome bi trebalo da da bude rezultat uspešnog terapijskog procesa. Parovi mogu unaprediti svoj odnos kroz taj proces, a tako često i biva. Međutim, kvalitet odnosa ne mora da dostigne zadovoljavajući nivo, čak i pored dobro vođenog terapijskog procesa i spremnosti obe strane da se maksimalno potrude. Nekada ljudi, jednostavno, nisu dovoljno dobri jedni za druge. I pored ove činjenice, veoma je korisno da par koji odluči da se rastane to uradi na zreo način i bez međusobnog neprijateljstva. Naročito onda kada su u priču uključena i zajednička deca, veoma je važno da par održi dobre odnose čak i kada odluči da se raziđe. Ovo je takođe od velikog značaja za kasnije odnose u koje će se ove osobe upuštati. Dramatična negativna iskustva iz pređašnjih ljubavnih veza podupiru strah od povređivanja i negativna očekivanja od partnera, što osobe sprečava da ostvare bliskost i skladne odnose u budućnosti.

Cilj psihoterapije nije u davanju prednosti nekoj od strana i podsticanju dobrobiti bilo koga pojedinačno.. Cilj terapije nije uvek ni održanje partnerskog odnosa po svaku cenu nego donošenje najbolje odluke o tome da li je veza u stanju da uspe ili ne.

Traženje pomoći kao dokaz neuspeha

Kad se par pojavi na savetovanju ili psihoterapiji neretko se može zapaziti razlika u motivaciji ili početnom elanu za rad. Često je jedna od osoba inicijator, dok je druga manje ili više voljan pratilac. Razlike u spremnosti da se na ovaj način radi na poboljšanju odnosa mogu biti rezultat različitih pogleda na ozbiljnost i suštinu samog problema koji par ima, kao i razlike u samom pristupu koji osobe inače imaju u rešavanju problema. Štaviše, mnogi od problema u partnerskim odnosima eskaliraju upravo zato što se partneri na nekompatibilne načine odnose prema njima. Nekada je, jednostavno, stvar u različitim stilovima i pristupu rešavanju problemu. U drugim slučajevima se radi o izbegavanju da se problemima bavi. Dešava se i da, na sam pomen potrebe za psihoterapijskom intervencijom, osobe ustuknu i kategorički odbace potrebu za takvom vrstom pomoći. Događa se i to da, nakon što jedan od partnera predloži zajedničku terapiju ili se čak oba partnera slože da im je ona potrebna, dođe do upadljivog spontanog poboljšanja u odnosima. Nije redak slučaj da par zbog toga i odustane od prvobitne namere traženja pomoći. Može se dogoditi i to da par koji dođe na terapiju neko vreme provede u nemogućnosti da započne priču o problemima koji su ih tu doveli. Nažalost, spontani oporavak, posebno kada je ovako usko vezan za trenutak odluke o traženju pomoći, najčešće je varljiv. U osnovi ovoga je često neosnovana pretpostavka da je nemogućnost da samostalno izadjemo na kraj sa životnim problemima i razmrsimo odnose sa drugima dokaz našeg ličnog neuspeha. Ovde se provlači implicitna pretpostavka da bismo morali da znamo kako se grade partnerski odnosi, spontano, kao što je i sama potreba da ih stvaramo. Tačno je da neki ljudi uspevaju da razviju harmonične odnose i rešavaju svoje krize, a da im ne zatreba pomoć sa strane. Isto tako je činjenica da svi mi tokom odrastanja i sazrevanja formiramo odnos prema sebi, svetu i drugima usvajajući raznolike poruke koje primamo iz svoje sredine i ličnog iskustva, a one nisu uvek afirmativne, zdrave i unapređujuće. Nije neobično što tada ne uspevamo da na dobar način pristupimo novim sadržajima i odnosima bez stručne asistencije.

Neki ljudi uspevaju da razviju harmonične odnose i rešavaju svoje krize, a da im ne zatreba pomoć sa strane. Isto tako je činjenica da svi mi tokom odrastanja i sazrevanja formiramo odnos prema sebi svetu i drugima usvajajući raznolike poruke koje primamo iz svoje sredine i ličnog iskustva, a one nisu uvek afirmativne, zdrave i unapređujuće.

Ono što parovi u krizi često ne mogu da urade samostalno jeste da nađu pravi pristup problemu. To je najupadljivije kod parova kod kojih se javljaju ekscesivne svađe. Svađe ćesto imaju tok koji je usmeren ni manje ni više nego nasumičnim izborom tema i replika, koje se nadovezuju jedna na drugu po principu asocijacija na najupadljivije komentare sagovornika koji se izvlače iz konteksta. Malo ko bi se snašao u takvoj zbrci. A malo ko i ima nameru da se snađe u takvoj zbrci, jer se smisao ovakvih svađa pre svodi na princip ’’ko izdrži duže’’, nego na nameru da se priča o suštini problema i zaista čuje druga strana. Dobar terapeut neće pustiti klijente da besciljno viču, optužuju, prekidaju jedno drugo i rešavaju se tenzije kroz neartikulisano pražnjenje iz seanse u seansu. Terapeut se ovde postavlja kao ovlašćeni kontrolor toga kad se šta iznosi, ko kad govori, kada treba prekinuti besciljno nabrajanje i izvući suštinu itd. Na ovaj način postiže se red koji sam par nije mogao da dostigne zbog fokusiranosti na borbu za dominaciju pre nego na problem.

Dobar terapeut neće pustiti klijente da besciljno viču, optužuju, prekidaju jedno drugo i rešavaju se tenzije kroz neartikulisano pražnjenje iz seanse u seansu. Zadatak terapeuta je da kanališe komunikaciju između partnera i da ih usmeri ka usvajanju veština dobre komunikacije.
Veštine

Zadatak terapeuta je da kanališe komunikaciju između partnera, ali isto tako da ih usmeri ka usvajanju određenih veština komunikacije koje će ubuduće samostalno razvijati i unapređivati.Mnogi ljudi zaista nikada nisu čuli konstruktivnu raspravu. Prepucavanje, prebacivanje, optuživanje u razbuktalom afektu, sa druge strane, svima je, manje više, poznato. Jedan od razloga je i to što se konstruktivne rasprave tiču samo ljudi koji se raspravljaju i one najčešće ostaju među njima. Za partnere je veoma važno da usvoje veštine dobre komunikacije u kojima neće biti prostora za manipulativne trikove, optuživanje i malicioznost kao ni za okupljanje drugih ljudi u tabore koji navijaju za jednu ili drugu stranu i dobijanje kvazi podrške. Terapeut može da usmeri partnere da nauče da se fokusiraju na problem, da više govore o sopstvenim osećanjima i potrebama nego o krivici drugoga, da nauče da slušaju drugog i osluškuju njegove potrebe i doživljaje, kao i da nađu ravnotežu i red u takvoj razmeni. Nekada je teško napustiti ustaljene obrasce komunikacije koji se zasnivaju na stalnom očekivanju napada od drugih, prebacivanju krivice i odgovornosti, a koji nisu retka pojava u porodičnoj interakciji. Zato je važno podsticati razvoj poverenja među partnerima koje će im omogućiti da se više otvore.

Parovi sa problemima u odnosima uglavnom su prošli stazom sve većeg distanciranja i izolovanosti jednog od drugog. Mnoge stvari koje su radili zajedno odavno su napustili, u svoje nove aktivnosti nisu uključili partnera ili su kod njega naišli na određeni nivo neodobravanja ili nezainteresovanosti. Međusobne podsticajne aktivnosti ili zajedničke obaveze preusmerili su po principu ’’svako za sebe’’ i time izgubili mnogo od onog što ih vezuje. Jedna od važnih stavki u terapiji parova jeste ponovno uključivanje u zajedničke aktivnosti. Ovo se ne radi tako da navede partnere samo da provode zajedno više vremena, već da u tom vremenu svoju pažnju zaista usmere jedno na drugo. Na početku svakog partnerskog odnosa ovo je zadatak koji se ispunjava spontano i bez poteškoća. Štaviše, partnerima pričinjava izizetno zadovoljstvo. Može se dogoditi da, posle izvesnog vremena, jedan od partnera počne da oseća manju posvećenost drugoga i da takođe počne da se povlači i distancira. Iako procena može, a i ne mora biti ispravna, reakcija koja sledi je vidljiva drugome koji onda takođe može odlučiti da se još više povuče. Nekada se to dogodi zbog odvraćanja pažnje sa veze i usmeravanja na karijeru, decu, lične projekte. Prevladavanje nastale distance zahteva obostranu spremnost da se posvećenost vrati u partnersku dijadu i da se ponovo uspostavi sistem međusobne razmene koja je postojala nekada. Kvalitet te razmene tada je obično drugačiji nego na početku i ne predstavlja njegovu jednostavnu repliku. Jedan od razloga zbog koga ljudi prestaju da se posvećuju jedno drugom je što su se oboje razvijali i menjali, a time prevazišli prethodne nivoe razmene, ali nisu uspeli da na isti način pomere granice u svojim odnosima. Ponovnim vraćanjem pažnje na međusobni odnos omogućava se stvaranje novih navika u pozitivnim zajedničkim aktivnostima.

Jedna od važnih stavki u terapiji parova jeste ponovno uključivanje u zajedničke aktivnosti, ne tako da navede partnere samo da provode zajedno više vremena, već da u tom vremenu svoju pažnju zaista usmere jedno na drugo

Perspektiva

Iako se učenje veština komunikacije i podsticanje pozitivnih interakcija često navode kao veoma bitni činioci uspešnosti partnerske terapije, oni često ne dotiču samu suštinu partnerskih problema. Za nedostatak dobre komunikacije često su zaslužni mnogo dublji konflikti nastali daleko pre nego što su dve osobe uopšte stupile u odnos. Partnerski odnos je često područje na kome partneri odigravaju iste nefunkcionalne odnose koje su imali u svojim primarnim porodicama. Svako od nas u partnerski odnos ulazi sa svojom individualnom istorijom, očekivanjima, strahovima, stavovima, strukturom i dinamikom ličnosti. Samo delom tog ličnog prtljaga možemo da upravljamo na način koji će omogućiti da nas drugi shvati i prihvati, kao i da mi razumemo i prihvatimo njega. Nekada to nije dovoljno da bismo ostvarili zadovoljavajuć kvalitet odnosa. Psihoterapija ovde može biti od velike pomoći u priblližavanju i razjašnjavanju suštine dinamike odnosa i svakoga od učesnika u samom odnosu. Terapeut pomaže partnerima da steknu uvide u svoje lične razloge i sklonosti koje nepovoljno utiču na partnerski odnos podjednako kao i one koji su nastali u toku same partnerske interakcije. Uvidi mogu biti neprijatni i zastrašujući, zbog čega ih se prvobitno i klonimo, ali su u isto vreme i gorivo za pozitivne promene. Samo razumevanjem svojih dubokih pokretača možemo postati (tek) kandidati za razvoj stvarne posvećenosti, bliskosti i zadovoljstva sa partnerom. Samo učenjem da pogledamo svet iz perspektive drugog i da na to gledamo kao obogaćivanje svog iskustva umesto kao na gubljenje svog identiteta ili dominacije u odnosu, postajemo sposobni za konstruktivnu raspravu .