Umeće preživljavanja

Nije teško zapaziti da dobro poznata i opšteprihvaćena parola ’’Ono što te ne ubije, to te ojača’’ ima vrlo problematičnu validnost. Iako bi se mnogi sa njom deklarativno složili,u praksi ona često dobija nešto izmenjeni oblik, pa često zvuči kao ’’Ono što me ne ubije, to me osakati’’ ili ’’Ono što me ne ubije, ubijem ja njega’’ i slično. Već sa prvim osvrtom na to kako se ljudi nose sa stresom i kako prolaze kroz razne živone krze, postaje jasno da se mnogi načini borbe i putevi rasterećenja od problema ne mogu baš okarakterisati kao rast i napredak. Neki se povlače u sebe, drugi eksplodiraju.

Umeće preživljavanja

Nekada nezadovoljstvo dovodi do samodestruktivnosti i depresije, a nekada do ekscesivnog ponašanja i agresije prema drugima. Sa druge strane, bez doživljaja neravnoteže i frustracije potreba koje mogu biti različitog intenziteta i frekventnosti, nikakav psihički rast ne bi bio ni moguć ni potreban. Šta je to što nam remeti ravnotežu?

Bez doživljaja neravnoteže i frustracije potreba koji mogu biti različitog intenziteta i frekventnosti, nikakav psihički rast ne bi bio ni moguć ni potreban.

Stres, kriza i trauma

Srodni pojmovi krize, traume i stresa slični su po tome što predstavljaju neke granične situacije, kada unutrašnji zahtevi osobe ili zahtevi sredine u datom trenutku prevazilaze mogućnosti individue da se sa njima uspešno izbori bez ulaganja dodatnog napora. Trauma ima pretežno negativno značenje, jer je osoba uvek tumači kao ugrožavanje, rizik i opasnost. Svaki traumatski doživljaj je potencijalna pretnja za adaptivno reagovanje, jer uvek izaziva manju ili veću štetu koja se mora popraviti. Iako se pojam stresa koristi uglavnom u negativnom kontekstu, da označi različit nivo frustracije, to je samo pola objašnjenja. Kada dolazi do narušavanja dotadašnje ravnoteže, to može biti zbog frustracije nekih potreba, ali isto tako i zbog preplavljujućeg doživljaja prijatnosti. Ali, kakva god bila promena, ona podstiče menjanje uigranih, automatizovanih načina reagovanja i traži novu adaptaciju.

Dok stres predstavlja bilo koje odstupanje od rutine koje dovodi do povremenog nesklada i povezano je sa svakodnevnim situacijama, kriza se odnosi na one prekretne trenutke u kojima se celokupno dotadašnje funkcionisanje osobe dovodi u pitanje i zahteva sveobuhvatnu promenu. Svaka kriza ima svoje stimulišuće i ugrožavajuće aspekte, a njeno uspešno prevladavanje zahteva sazrevanje ili prilagođavanje psiholoških funkcija osobe i razvoj adaptivnih sposobnosti koje su adekvatne dobu u kome se osoba nalazi. Svaka funkcija koja se razvija ima svoje mesto i nezamenjivu ulogu u sveukupnom razvoju jedinke i sa ostlim delovima ličnosti stvara funkcionalnu celinu. Obrasci ponašanja koji se uspostavljaju u cilju prevladavanja krize se generalizuju i postaju opšti i trajni modeli ponašanja. Ti modeli mogu biti konstruktivni ili disfunkcionalni, u zavisnosti od uspešnosti adaptacije pojedinca na novonastalu situaciju. Razvoj novih sposobnosti može da izazove i krizu prethodno razvijenih funkcija, jer zahteva usklađivanje, pa je bitno da do pojavljivanja potrebe za razvojem novih funkcija, prethodne budu stabilizovane. Svaki razvojni korak povećava osetljivost i ranjivost jedinke, ali i potencijal za rast.

Srodni pojmovi krize, traume i stresa slični su po tome što predstavljaju neke granične situacije, kada unutrašnji zahtevi osobe ili zahtevi sredine u datom trenutku prevazilaze mogućnosti individue da se sa njima uspešno izbori bez ulaganja dodatnog napora.

Bilo da se radi o svakodnevnim malim stvarima ili događajima od velikog značaja za nas, neravnoteža se uvek događa onda kada naša očekivanja i potrebe koje imamo nisu ispunjeni. Nezadovoljstvo i nesklad koji tada nastaju mogu da budu različitog intenziteta i trajanja, u zavisnosti od toga koliku važnost pridajemo situaciji i kako odaberemo da se prema njoj postavimo. Vrlo slične životne situacije pogađaju ljude na vrlo različite načine. Neki će pokušati da pobegnu od svojih osećanja dok će se drugi sa njima suočiti i pokušati da iz neprijatnog iskustva izvuku neku razvojnu korist.

Adaptacija na novonastalu situaciju može biti razvojno unapređujuća i voditi boljoj integrisanosti i većoj zrelosti, ali se može postići i regresivnim mehanizmima, povratkom na razvojno niži nivo funkcionisnja i razvojem neurotskih simptoma.

Svaki put kada uigrani mehanizmi reagovanja prestaju da budu efikasni javlja se anksioznost. Osoba mora da potraži drugi način kako da priđe problemu. Traganje za ovim mehanizmom može da se završi na više načina. Neretko, ljudi pribegavaju različitim paliativnim oblicima odbrana, koji zapravo predstavljaju samo amortizovanje anksioznosti i afektivno rasterećenje putem različitih psiholoških mehanizama odbrane. Ovo može biti kratkoročno korisan manevar, naročito kada se osoba suočava sa vrlo traumatičnim sadržajima.Tako je moguće sprečiti prodor jakih emocija koje bi mogle da dovedu do dezintegracije. Iako može da ima zaštitnu funkciju, ovakav manevar ne može da dovede do razvojnih promena i potrebno ga je prevazići. Zadržavanje u ovom stanju može dovesti do stagnacije razvoja.

Adaptacija na novonastalu situaciju može biti razvojno unapređujuća i voditi boljoj integrisanosti i većoj zrelosti, ali se može postići i regresivnim mehanizmima, povratkom na razvojno niži nivo funkcionisnja i razvojem neurotskih simptoma.

Šta je to što nekim ljudima omogućava da se uspešno izbore sa različitnim životnim izazovima, nastave da se razvijaju bez značajnih poteškoća i postaju zreli, kompetentni i zadovoljni ljudi? U psihološkoj literaturi postoji pojam koji se označava kao rezilijentnost. Ovo zapravo nije neka jedinstvena sposobnost, već naziv za složen proces u kome osoba mobiliše svoje unutrašnje snage da sačuva ili povrati punu psihološku kompetenciju onda kada je ona ugrožena. Rezilijentnost predstavlja kapacitet osobe se uspešno adaptira na promene, da odoleva negativnom uticaju stresora i izbegne pojavu značajnih disfunkcija. Rezilijentnost upravo predstavlja snagu da se neki problem podnese i da se sa njim izađe na kraj.

Rezilijentnost se, zato, ne predstavlja kao karakterna osobina ili crta ličnosti. Rezilijentnost je odlika normalnog adaptacionog sistema čoveka i ima aktivnu zaštitnu ulogu. Ona se ogleda u afektivnoj regulaciji, u povezivanju sa drugima, u racionalnom rešavanju problema i aktivnoj potrazi za sredstvima zaštite. To je složen proces koji obuhvata kognitivno razumevanje situacije, emocionalni stav prema događaju i veštinu upotrebe svrsishodne akcije. To nije neka urođena sposobnost, već veoma dinamičan sistem, koji je u stalnoj promeni pod uticajem individualnog iskustva i korišćenja urođenih potencijala. Rezilijentnost je stalni proces prilagođavanja novonastalim uslovim koji se sastoji u sticanju sve veće i šire kompetencije za reagovanje na stres. Ova sposobnost se uči, vežba i razvija.

Predstava koju u ranom detinjstvu imamo o sebi i svetu dolazi u najvećoj meri od roditelja. Da li će dete razviti sigurnost, poverenje i samostalnost, najviše zavisi od toga koliko su roditelji uspeli da uspostave atmosferu podržavajuće sredine. Odrastanje u toploj i podržavajućoj sredini kod deteta stvara osećaj sigurnosti. Time mu se šalje poruka da je vredno i voljeno, kao i da je svet sigurno mesto u kome je moguće ostvariti dobrobit za sebe. Hladna porodična sredina, zlostavljanje ili zanemarivanje, dete stavljaju u kontekst bespomoćnosti i rađaju sliku o sopstvenoj inferiornosti, kao i uverenje da se stvari ne mogu kontrolisati i da je svet neprijateljsko mesto. Nestabilnost porodičnih odnosa i nedoslednost u roditeljski reakcijama prema detetu rađa nesigurnost.

Zaštitnički stav roditelja i podsticanje deteta na samostalnu aktivnost nije lako usaglasiti. Roditelj je u isto vreme i onaj koji zadovoljava i onaj koji frustrira, onaj koji ograničava i onaj koji dopušta. Uzrastu primereno prepuštanje odgovornosti i uključivanje u porodične odluke kod deteta razvija uverenje o sopstvenoj kompetenciji i mogućnosti da utiče na stvari koje mu se događaju. Podsticanje na aktivnost pomaže detetu da razvije inicijativu i testira i razvije svoje sposobnosti. Svest o sopstvenoj kompetenciji i osećaj da je za nešto sposobno je ključ razvoja dobrog samopouzdanja. Ohrabrivanje u situacijama kada se dete oseća nesigurno i pokazuje neodlučnost, služi kao spoljašnji podsticaj za razvoj samopouzdanja i inicijativnosti onda kada je dete sputano sopstvenim nedoumicama ili nailazi na teško savladive prerpreke u sredini. Preterana permisivnost, praćena prezaštićivanjem, onemogućava dete da razvije podnošenje neprijatnosti i frustracije, a time i da se izbori sa njima. To rađa krutost u ponašanju i rigidne, ekstremne emocionalne obrasce koji se održavaju uprkos svojoj neefikasnosti, jer su duboko ukorenjeni. Sa druge strane, modeli ponašanja koji dovode do uspeha su fleksibilni, nemaju ekstreman oblik, prate ono što se događa u stvarnosti i prilagođavaju se novonastalim uslovima. Logični su i pomažu osobi u postizanju ciljeva.

Kada su ograničenja i zahtevi koji se postavljaju detetu praćeni adekvatnim obrazloženjem takvog stava, emocionalnom toplinom i otvorenošću za razgovor, ona upravo dobijaju oblik adekvatne roditeljske podrške jer šalju detetu poruku da je važno, voljeno, poštovano i sposobno. Sposobnosti koje počinjemo da razvijamo u ranom detinjstvu nastavljamo da usavršavamo celoga života. Naše veštine da se izborimo sa različitim problemima u toku života stalno su na probi. Njihov razvoj je tesno povezan sa razvojem ličnosti u celini, pa je kao i razvoj ličnosti, duboko individualan.

Traženje novih načina zadovoljenja potreba proširuje krug našeg delovanja, razvija fleksibilnost u reagovanju i podstiče kreativnost..Jedan isti mehanizam prevladavanja nije nužno dobar ili loš, nego njegova adaptivna funkcija zavisi od problema na koji se primenjuje.

Rešavanje problema

Iako razlozi za nemogućnost prevazilaženja mnogih prepreka koje ne umemo da savladamo dolaze iz neosvešćenih unutrašnjih konflikata i razvojnih zadataka koje nismo ispunili, za početak je bolje krenuti od površine. Životnim problemima često pristupamo po automatizmu, onako kako smo navikli, ne razmišljajući o tome kako to radimo. Nekada je dovoljno da ispratimo nekoliko logičnih koraka koji predstavljaju opšte važeću šemu, da bismo dobili potpuno novu perspektivu. Prva stavka je identifikovanje problema. Znaćemo da smo identifikovali problem onda kada uspemo da ga jasno definišemo i opišemo kako se pri tome osećamo i na koji način o tome razmišljamo, koji cilj imamo i kakva je suština prepreke koja nam stoji na putu. Fleksibilnost sa kojom pristupamo produkciji mogućih rešenja pokazuje kreativne snage i dobro vladanje anksioznošću. Što smo više rigidni, anksiozni i nesigurni, to nam je spisak predloženih rešenja kraći, a time smo i dalje od pravog izbora rešenja. Uzimajući u obzir sve elemente problema koje smo razložili u prvom koraku, pristupamo evaluaciji i odabiru najboljeg rešenja. Jedini način da proverimo da li rešenje radi je da ga primenimo u praksi i ispratimo njegove efekte.

Traženje novih načina zadovoljenja potreba proširuje krug našeg delovanja, razvija fleksibilnost u reagovanju i podstiče kreativnost.Jedan isti mehanizam prevladavanja nije nužno dobar ili loš, nego njegova adaptivna funkcija zavisi od problema na koji se primenjuje. Iznenadne promene, nesrećne okolnosti i traumatična iskustva, u velikoj meri stavljaju na probu čak i veoma uspešno razvijene kapacitete ličnosti.

Nije uvek lako prepoznati i na pravi način identifikovati sopstvena emocionalna stanja. Naročito onda kada su emocije negativne ili izmešane, ljudi nastoje da ih izbegnu i time spreče nelagodnost i patnju koju one proizvode. Ali, ono što ne prepoznamo ne možemo ni da kontrolišemo i promenimo. Prvi korak rešavanja problema zahteva emocionalnu svesnost koja će nam omogućiti da pristupimo pravim potrebama, da shvatimo šta nas zaista onemogućava da ih ostvarimo. Često smo skloni da izbegnemo nelagodu takvog neprijatnog suočavanja i da pokušamo da rešimo problem daleko od sebe. To se može ogledati u pasivnosti ili pak preteranoj agresivnosti usmerenoj na spoljašnje okruženje u koje smeštamo razloge svojih neuspeha i uzroke nezadovoljstva. Kada gušimo emocije ili pokušavamo da ih negiramo, često ćemo zapasti u neki od disfunkcionalnih modela reagovanja.

Često smo skloni da izbegnemo nelagodu takvog neprijatnog suočavanja i da pokušamo da rešimo problem daleko od sebe.Ali ono što ne prepoznamo ne možemo ni da kontrolišemo i promenimo.

Interakcija sa socijalnom sredinom je kako čest izvor frustracija, tako i čest pokretač pozitivnih promena. Osoba nije izolovan sistem koji se menja i razvija nezavisno od okruženja. Značajni drugi sa kojima ostvarujemo bliske emocionalne veze mogu nam biti pomoćne ego snage na koje ćemo moći da računamo u stanjima životnih kriza. Osobe koje imaju odnos međusobnog prihvatanja i razumevanja sa drugima, umeju da traže i da prihvate pomoć u pravom trenutku i na pravi način. Sa druge strane, veliki broj kriznih i veoma ugrožavajućih životnih prekretnica se tiče upravo odnosa sa bliskim osobama kao što su roditelji, deca, bračni partner, poslovni saradnici itd. Osobe koje imaju razvijene socijalne veštine kao što su aktivno slušanje, asertivni govor, sposobnost empatije, imaju veću šansu da razreše konfliktne situacije koje izviru iz međusobne interakcije i potrebe za usklađivanjem na način koji će biti podjednako zadovoljavajuć kako za njih, tako i za osobe do kojih im je stalo i da time prekinu neprijatno trpljenje.