Progonitelj i progonjeni

Svi smo skloni da ponekad reagujemo paranoidno, pogotovo onda kada nam je bezbednost ugrožena ili se nađemo u nejasnoj situaciji. Sumnjičavost i nepoverenje su evolutivno korisni alati kojima se štitimo od pretnji koje bi mogle da nas ugroze jer nas čine opreznima.

Često čujemo da se ništa ne dešava slučajno ili da sve ima smisla ako se dovoljno duboko zagledamo. Kažemo da prepoznajemo različite vrste ćutanja, da znamo da su neke niti nerskidive, da jednostavno osećamo da se nešto sprema. Te tvrdnje objašnjavamo intuicijom, životnim iskustvom, zaključivanjem po analogiji itd. Malo je verovatno da ćemo se pohvaliti da smo nešto zaključili koristeći svoj paranoidni mehanizam, iako on zapravo odlično objašnjava prethodne tvrdnje. Paranoidne sklonosti imaju negativnu, diskreditujuću konotaciju i skloni smo da ih doživljavamo kao isključivo patološke oblike mišljenja. Kako se paranoidnost uglavnom povezuje sa psihotičnim stanjima ili ozbiljnim poremećajima ličnosti, ne čudi što najčešća stereotipna predstava paranoika nosi šerpu na glavi i aluminijumsko odelo dok panično juri gradom upozoravajući da ‘ONI dolaze’ . Ipak, ovaj mehanizam nije rezervisan samo za ozbiljan gubitak kontakta sa realnošću i pre se može posmatrati kao kontinuum na relaciji normalnosti i patologije. Svako od nas je, pod određenim uslovima, podložan da reaguje paranoidno, iako to često nazivamo drugim imenom. Šta je zapravo suština paranoidnosti?

Svi smo skloni da ponekad reagujemo paranoidno, pogotovo onda kada nam je bezbednost ugrožena ili se nađemo u nejasnoj situaciji. Poznati fenomen ranog razvoja deteta koji se zove ‘strah od stranaca’ uvodi nas u adaptivnu funkciju ovog mehanizma. Oko devetog meseca života, kada dovoljno razvije diferencijaciju između poznatog i nepoznatog, dete počinje da pokazuje značajnu uznemirenost onda kada se nađe u okruženju manje poznatih lica. Beba tada traži poznata lica i poseže u njihovom pravcu. Sa još nedovoljnim kapacitetima da proceni odakle stvarno vreba opasnost, dete koristi jedino što mu u tom trenutku ostaje: drži se onoga što mu je poznato. Evoluciono gledano, sposobnost prepoznavanja opasnosti je ono što obezbeđuje opstanak vrste. U tom smislu sumnjičavost i nepoverenje su evolutivno korisni alati kojima se štitimo od pretnji koje bi mogle da nas ugroze jer nas čine opreznima.

Adaptivna funkcija i ‘normalan’ oblik paranoidnog reagovanja se nekad naziva i vigilni stil. Pored toga što lepše zvuči, ovaj izraz se koristi da opiše oprezne ljude, sa dobrom moći zapažanja i brzim reagovanjem, pogotovo na ugrožavajuće stimuluse. Oni su nezavisni i slobodoljubivi, sa istančanim osećajem za suptilne neverbalne poruke, osetljivi su na kriticizam, dominaciju i nametljivi autoritet, fleksibilni u tumačenju značenja poruka i spremni da ih sagledaju na više nivoa. Brane ono što smatraju svojim neotuđivim pravom, a vernost i lojalnost su im među najvišim vrednostima. Iako imaju dobar njuh za sumnjive radnje i ugrožavajuće situacije, nisu zastrašeni njima, već aktivno i sigurno koriste svoje odbrambene kapacitete. Zdravi mehanizam može da poprimi i manje ili više patološke karakteristike, čiji intenzitet i trajanje može zavisiti od datih okolnosti i ličnih razvojinih putanja.

Paranoidni argumenti često mogu da zvuče veoma racionalno i smisleno, a ‘jedina’ kvaka je u tome što polaze od pogrešnih osnovnih pretpostavki koje su nekada teško proverljive. Ipak, ono što je upadljivo kod svih ljudi sa paranoidnom patologijom je činjenica da su oni uvek preokupirani odnosima sa drugima, onim što drugi rade njima i kako na njih utiču.

Paranoidnost može da se javi kao prateći simptom velikog broja poznatih psiijatrijskih dijagnoza, kao poseban oblik psihoze ili pak poremećaja ličnosti. Na manifestnom nivou poremećaja ličnosti najupadljivija je sumnjičavost i nepoverenje prema spoljašnjem svetu i namerama drugih koje se interpretiraju kao zlonamerne. Psihotična stanja mogu pratiti i razni oblici sumanutog i bizarnog mišljenja u kome dolazi do ozbiljnog narušavanja testa realnosti. U praksi i svakodnevnom susretanju sa ljudima najčešće nailazimo na umerenije oblike paranoidne patologije, koja nekada i dugo može da ostane neprepoznata. Paranoidni argumenti često mogu da zvuče veoma racionalno i smisleno, a ‘jedina’ kvaka je u tome što polaze od pogrešnih osnovnih pretpostavki koje su nekada teško proverljive. Ako neko tvrdi da ga šef mrzi i da mu zavidi, pa ga zato stalno kinji i kritikuje, moramo se složiti da to nije neverovatan scenario, ali i da se radi o interpretaciji, a ne opisu situacije. Osoba, u tom slučaju, iz opisa može izostaviti sve one važne elemente koji ne potvrđuju tu interpretaciju, pa propustiti da pomene, a često i da primeti, da nešto zaista ne radi kako treba, a da šef nikada nije vikao, pretio ili bio grub u svojim kritikama. Sa druge strane, to što je neko loš radnik i dalje ne dokazuje da šef nije loš i zao čovek koji uživa da kinji druge i jedva čeka nečiju grešku. Vrlo je teško govoriti o tuđoj motivaciji za određene postupke, naročito kada raspolažemo samo posrednim informacijama, pa nam često ne preostaje ništa nego da nekome verujemo ili ne verujemo na reč.

Ipak, ono što je upadljivo kod svih ljudi sa paranoidnom patologijom je činjenica da su oni uvek preokupirani odnosima sa drugima, onim što drugi rade njima i kako na njih utiču. Tuđi postupci se tumače kao direktna poruka njima, tuđe namere su uvek usmerene na efekat koji će kod njih proizvesti. Često postoji ubeđenje o malicioznim namerama drugih, ali se takođe može javiti i ideja o specijalnoj mističnoj povezanosti sa drugima i fantazija o dubokoj vezi sa osobama (ili pojavama) koja je običnom posmatraču nedostupna i neobjašnjiva. Paranoidne osobe su često tajnovite i nespremne da govore o sebi, ali i izuzetno rade da govore o stvarima koje ‘znaju’. Oni će uvek uspeti da vide ono što svima drugima promakne i da povežu ono što niko do tada nije uspeo. Polazeći od pretpostavke da nije sve onako kako izgleda, uvek su u potrazi za nekim dubljim i pravim značenjem. Nikom se do kraja ne otvaraju, često testiraju lojalnost bliskih osoba i umeju da budu veoma ljubomorni. Ne praštaju lako, čak nikako, a umeju da budu osvetnički raspoloženi.

Ukoliko postoje značajne barijere emocionalnog vezivanja deteta i majke, kada su roditeljski odgovori na reakcije deteta nedosledni i zbunjujući ili kada nema dovoljno dobrog empatskog povezivanja, ono može pribeći alternativnim načinima da se izbori sa neprijatnim senzacijama. Jedan od načina je pojačavanje osetljivosti za opasne i ugrožavajuće pretnje iz spoljašnje sredine.

Nepovoljan razvojni kontekst u ranom dobu moze da dovede do pojave sklonosti ka preteranom paranoidnom reagovanju, odnosno do onoga što najčešće opažamo kao patološki oblik paranoidnosti. Rani odnosi na više načina mogu dovesti do preteranog korišćenja i fiksacije na paranoidne mehanizame. Prvi kontakt koje dete ima sa spoljašnjim svetom su roditelji, najčešće majka. Reakcije majke su prva povratna informacija iz spoljašnjeg sveta na koju beba može da se osloni. Preko majke dete saznaje kakav je svet i kakvo je ono samo. Velika količina novih senzacija od kojih su mnoge izuzetno neprjatne izaziva veliku uznemirenost. Dete ima zadatak da pozitivne i negativne doživljaje o sebi i svetu oko sebe integriše u celovitu sliku koja će mu doneti potrebnu količinu sigurnosti, ali i toleranciju neizvesnosti.

Ukoliko postoje značajne barijere emocionalnog vezivanja deteta i majke, kada su roditeljski odgovori na reakcije deteta nedosledni i zbunjujući ili kada nema dovoljno dobrog empatskog povezivanja koje bi ublažilo detetovu anksioznost, ono može pribeći alternativnim načinima da se izbori sa neprijatnim senzacijama. Jedan od načina je pojačavanje osetljivosti za opasne i ugrožavajuće pretnje iz spoljašnje sredine. Paranoidne osobe se, sa jedne strane, osećaju izuzetno ranjivo jer nisu uspele da razviju adekvatne mehanizme borbe sa frustracijama, zbog čega su stalno pod rizikom da se dezintegrišu. Sa druge strane, odnos sa spoljašnjim svetom su doživeli kao surovu borbu u kojoj nikada nisu uspeli da dominiraju. Razlog za pripisivanje negativnih i pretećih elemenata doživljaja spoljašnjem okruženju može da bude i neprihvatajuće reagovanje roditelja na agresivnost koju dete ispoljava. Projekcija nedozvoljenih i neprihvatljivih agresivnih i seksualnih težnji deteta u spoljašnju sredinu i njihovo pripisivanje drugima je jedno od klasičnih objašnjenja paranoidnog meanizma.

Zbog ozbiljnog nedostatka dobre primarne emocionalne veze sa roditeljskim figurama, paranoidne osobe karakteriše značajan nedostatak sposobnosti da se zaista povežu sa drugima. Sumnjičavost i nepoverenje predstavljaju samo jedan aspekt tog nedostatka. Podozrivost dolazi od suštinske nemogućnosti paranoika da zaista prepozna i razume tuđe dozivljaje, postupke i namere. Taj bazični nedostatak empatije ostavlja jedinu mogućnost, a to je da se reaguje po već ustaljenom automatizmu. Iako nemaju kapacitet da ostvare stvarnu bliskost sa drugima, paranoidne osobe i dalje osećaju potrebu za njom. U isto vreme i privlačna i ugrožavajuća, ta potreba često dovodi do kompromisnih tvorevina u vidu fantazije o mističnoj povezanosti sa drugima. Time osoba ne ulazi u realan odnos sa konkretnom osobom već stvara fantaziju o specijalnom odnosu koji se zasniva na uverenju o spontanom i potpunom razumevanju, ideji da mislimo isto, osećamo isto, želimo isto i zato možemo da komuniciramo i budemo u odnosu i bez stvarnog kontakta. Štaviše, realan kontakt se izbegava i ne dopušta jer tada neminovno dolazi do dezintegracije ove veoma nestabine fantazije i neophodnosti suočavanja sa sopstvenom i tuđom nesavršenošću koja pokreće nepodnošljivu frustraciju. Čak i ideja o tuđoj zlonamernosti i malicioznim namerama koje su usmerene baš na nju može paranoidnoj osobi poslužiti kao potvrda povezanosti sa drugima koji, makar i na takav destruktivan način, misle na nju i time sa njom ostvaruju vezu.

Paranoidne strukture ne mogu da tolerišu oprečna osećanja koja bi se javila u trenutku kada bi stupile u stvarni empatski odnos sa realnim drugima koji u isto vreme i zadovoljavaju i frustriraju. Reakcija crno-belo im omogućava da se ne bave unutrašnjim sukobom koji se događa onda kada smo prinuđeni da se borimo sa oprečnim osećanjima prema jednoj istoj osobi.

Zbog toga što se više oslanjaju na predeterminisano značenje koje pridaju namerama drugih, i iščekivanje da se ono ispolji, paranoidne osobe nikada ne mogu sprovesti svoju slobodnu volju i zaista samostalno i nezavisno odlčivati o svojim potezima. Sklonost ka paranoidnom reagovanju povlači za sobom umanjenu slobodu i nezavisnost reagovanja. Sva aktivnost je usmerena na umanjivanje i sanaciju štete koju očekuju da će neko da im proizvede. Ali i ovde, njihova aktivnost se završava na kvazi razumevanju i analizi situacije, planiranju i razrađivanju plana borbe, postizanja pravde ili osvete, ali se uglavnom završava na nivou teorije. Čak i kada se ne radi o ekstremnim slučajevima, osobe sklone paranoidnim obrascima će zazirati od stvarne promene koju bi inicirao drugi ili oni sami, jer bi to značilo neophodnost stvarnog bavljenja razrešavanjem konflikata kojih se paranoidne strukture klone.